Poveži se, zaista!

Posmatram je u punoj snazi. Približava se četrdesetoj, ima dete, živi u inostranstvu i čezne za povratkom u rodni kraj. Više od deset godina odsustva dovoljno je da se uspomene pomešaju, a da telo pomalo zaboravi stvarni osećaj pripadanja.

Kada mi je prvi put prišla, osećala sam se privilegovano.

Radi u organizaciji koja uživa ugled, autoritet i poštovanje gotovo svuda. Mnogi bi poželeli makar jednu dodirnu tačku sa takvom organizacijom, a ona je izabrala baš mene.

Gotovo neprimetno, u meni se javila potreba da se dokažem. Da pokažem još više. Da potvrdim koliko znam i koliko zaista vredim.

Počele smo da radimo zajedno, ali sam povremeno osećala da nešto koči. Nismo se kretale napred onako usklađeno kako smo očekivale. Nisam znala gde smo se zaglavile. Obe smo bile pomalo frustrirane, ali smo nastavile da se sastajemo. Očigledno nas je nešto povezivalo. Delile smo istu viziju, čak i kada nismo uspevale jasno da je izgovorimo.

Posle nekoliko meseci došao je trenutak kada sam je napokon videla.

Ne njenu funkciju. Ne organizaciju koju predstavlja. Ne mogućnosti koje bi ta saradnja mogla da otvori.

Videla sam nju.

Njeno majčinstvo. Njenu tugu za rodnim krajem. Njenu želju da započne nešto važno, iako možda još nije došlo potpuno pravo vreme. Videla sam i da se ona, na svoj način, dokazuje meni. Da želi da mi pokaže šta zna, šta može i koliko joj je stalo.

Tada sam prestala da se dokazujem.

Počela sam da se povezujem. Zaista.

Dala sam joj prostor da mi kaže kako ona vidi našu ideju. Počela sam da postavljam pitanja umesto da nudim odgovore.

Šta je smisao ovoga što radimo?

Kome pomažemo?

Kome služimo?

Na koja pitanja naš rad pokušava da odgovori?

Ona je pričala, a ja sam slušala. I odjednom smo zajedno uletele u oduševljenje. Napokon smo se prepoznale u istoj želji: da doprinesemo rešavanju problema koji je veliki, možda čak veći od naših trenutnih mogućnosti.

I upravo nas je to privuklo.

Ne zato što imamo sve odgovore. Ne zato što smo potpuno spremne. Ne zato što možemo same da rešimo problem.

Već zato što smo ga obe prepoznale kao vrednog našeg vremena, pažnje i zajedničkog rada.

Ponekad saradnju ne zaustavlja nedostatak znanja, resursa ili dobre namere. Zaustavlja je to što se međusobno još nismo zaista videle.

Dok pokušavamo da pokažemo koliko vredimo, često ne čujemo šta druga osoba pokušava da nam kaže. Dok nudimo rešenja, možemo propustiti da postavimo najvažnije pitanje. Dok gledamo funkciju, titulu ili organizaciju, ne vidimo osobu koja stoji ispred nas.

Povezivanje je počelo tek kada je dokazivanje prestalo.

Kada smo obe mogle da spustimo svoje uloge i vratimo se pitanju koje nas je od početka okupljalo:

Zašto nam je ovo važno i kome želimo da služimo?

Možda ne moramo odmah znati kako ćemo rešiti veliki problem.

Možda je prvi korak jednostavniji.

Da zastanemo. Da se vidimo. Da se saslušamo.

Da se povežemo, zaista.