Slušam

Povukla sam se u sebe.

Posmatram sam gde sam, ko sam sada, šta se dešava oko mene. Šta mi nedostaje, a gde se ipak osećam ispunjeno.

Volim to vreme kada se povežem sa samom sobom, daje mi snagu i smisao.

U međuvremenu, moj otac je završio u bolnici.

Tokom jedne posete odjednom sam jasno videla poznatu sliku: on ćuti, kao i uvek, a majka govori da ispuni tišinu. Objašnjava mu šta bi trebalo da uradi, kako da se ponaša i kako da se bolje brine o sebi.

Gledam ga slomljenog. Upala pluća u 86. godini nije laka stvar. Nismo navikli da ga vidimo krhkog.

Zaustavljam objašnjavanja i pitam ga:

„Tata, šta sada osećaš u telu?“

Kaže da teško diše. Da se nikada nije osećao tako slabo i bespomoćno.

Oči mu se pune suzama.

Teško je svima nama da to posmatramo. Ni on ne razume šta mu se dešava ni zašto emocije odjednom dolaze.

Tada mi pada na pamet praksa razgovora u dvoje koju sam učila — praksa u kojoj ne popravljamo, ne savetujemo i ne bežimo od tišine. Samo ostajemo prisutni uz ono što jeste.

Da budemo povezani. Zaista.

Posle prostora za teška osećanja dolazi zahvalnost.

Ne postavljam mu novo pitanje. Umesto toga, kažem mu šta vidim: da je njegovo telo još snažno, da je temperatura pala, da može da se kreće, da je svestan i da se, uprkos svemu, dobro brine o sebi.

Oči mu ponovo zacakle, ali sada se na usnama pojavljuje osmeh.

Polako ustaje i poseže za štapom.

Vreme posete je završeno, a on želi da nas isprati.

Ponekad se nešto promeni kada prestanemo da objašnjavamo i počnemo da slušamo.

Ne zato što je problem nestao.

Već zato što osoba pred nama više nije sama u njemu.