Nepokolebljiva samosaosećajnost

Kada se bes upotrebi u službi ublažavanja patnje – sopstvene ili tuđe – ili u borbi za ono što je ispravno, možemo ga nazvati nepokolebljivom samosaosećajnošću.

Neki od najznačajnijih istorijskih ličnosti, poput Martina Lutera Kinga mlađeg, umeli su da usmere svoj gnev prema nepravdi u pravcu društvenih promena, a da pritom sačuvaju plamen poštovanja i saosećanja prema svim ljudima.

U prirodi, primer nepokolebljivog čina odbrane je medvedica koja štiti svoje mlade. Možda ste upoznati sa pričom o Anđeli Kavalo, majci koja je 1982. godine podigla automobil težak više od 1.600 kilograma da bi spasla svog sina Tonija, nakon što je dizalica u toku menjanja točka popustila.

Naučnici su ovaj događaj opisali kao „histeričnu snagu“ ili „majčinski adrenalin“ – retku pojavu kada intenzivan stres pokrene talas adrenalina koji otključava izuzetnu fizičku moć.

Ali saosećajno posmatrano, to nije samo biološki refleks, već izraz nepokolebljive, hrabre snage srca – one energije koja se budi kada ljubav i odlučnost postanu jače od straha. To je ista sila koja nas pokreće da zaštitimo ono što nam je dragoceno – u drugima i u sebi.

Drugim rečima, samosaosećanje nas ne čini slabima, pasivnima, niti nam oduzima sposobnost da jasno razlikujemo ispravno od pogrešnog. Naprotiv, ono nam pomaže da vidimo stvari jasno i razumemo složene razloge zbog kojih ljudi postupaju onako kako postupaju.

Tada možemo da preduzmemo odgovarajuće korake da zaustavimo štetno ponašanje – bez svrstavanja ljudi u kategorije „dobrih“ i „loših“.

Na taj način, nepokolebljiva samosaosećajnost, za razliku od reaktivnog besa, pomaže nam da se suprotstavimo nepravdi bez pogoršavanja situacije kroz osuđivanje ili mržnju.