Karika koja nedostaje

MSC nas uči važnim životnim osobinama – prijateljstvu, solidarnosti i prihvatanju baš onakvih kakvi jesmo. Pokazuje nam da smo vredni toga da nas neko vidi, čuje i razume, bez potrebe da nas menja, kritikuje ili usmerava kako da drugačije živimo. Kada naučimo da to darujemo sebi, prestajemo da zahtevamo od drugih da budu jedini izvor zadovoljavanja naših potreba.  

Lanac žrtve

Da li se i vi prepoznajete u ovom obrascu?

U detinjstvu nisam dobila podršku koja mi je bila potrebna.

Kako sam rasla, sve više sam osećala da nisam prihvaćena.

U jednom trenutku počela sam da tražim i zahtevam od roditelja da mi pruže ono što mi nedostaje. Ali oni to nisu čuli – a verovatno nisu znali kako da mi pruže to što mi je potrebno. Da su znali, učinili bi to.

Skrhana bolom, okrećem se drugim ljudima – vezama, prijateljstvima, poslu. Nekad dobijem ono što mi treba, nekad ne. Ali u dubini, i dalje čeznem da to dobijem od svojih roditelja.

Godine prolaze. Uviđam da sam sve sličnija njima – jer ni sama ne dajem drugima ono što je njima potrebno. Istovremeno ne znam šta mi zapravo treba. I dalje tragam, zahtevam, borim se ali i osećaj praznine počinje da stvara ubeđenja poput: „Svet je nepravedan“, „Niko me ne razume“, i na kraju „Nisam dostojna ljubavi.“  

Prekidanje lanca

MSC nas uči da ovaj lanac možemo da prekinemo. Karika koja nedostaje je prepoznavanje onoga što nam je potrebno u svakom trenutku i da to zatim pružimo sebi. U tom procesu dolazi do transformacije:

• Oslobađamo se očekivanja da će naše potrebe zadovoljiti neko drugi 

• Otpušamo odgovornost drugih da se stalno brinu o nama

• Pojačavamo sposobnost da se brinemo sami o sebi

Istraživanja pokazuju da ovakav način brige o sebi doprinosi boljem mentalnom zdravlju, smanjuje anksioznost i osnažuje otpornost prema životnim izazovima koji nas neminovno čekaju.